actress, model, young-2868705.jpg

Sreća, zadovoljstvo i toksična pozitivnost

Sreća je prilično subjektivna stvar. Koliko ljudi toliko različitih želja i vrednosti, toliko i različitih sreća. Nekada se sreća vezuje za dobro zdravlje, zadovoljstvo materijalnom situacijom, uspeh na poslu, stabilne partnerske odnose, ostvarene porodične vrednosti. Nekome je sreća život na 25. spratu u užurbanom gradu, nekome život na selu, pored potoka. Dakle, svrha sreće je da osvetli i da na značaju tome što je jedan veliki cilj ostvaren. Odnosno, dolazi kao nagrada za uspešno ostvarenje u spoljašnjem svetu.

Da li je sreća cilj?

Postoje ljudi koji na pitanje šta je njihov cilj u životu odgovaraju: “Moj jedini cilj u životu je da budem srećan.”. Ali svrha svake emocije, pa i sreće je da nas na poseban način poveže sa svetom i životom. Te je stoga sreća sredstvo te povezanosti, a ne sam cilj.

Dve generalne komponente sreće u životu su balansiranost emocija i zadovoljstvo životom. Balansiranost emocija govori o dopuštanju i prijatnih i neprijatnih emocija, te o prolaznosti i smenjivanju obe vrste emocija. Zadovoljstvo životom se ogleda u osećaju ispunjenosti i ostvarivanju određenih sfera života. To može biti bilo šta što pojedinac oseća važnim-posao, porodica ili prijatelji.

“Sreća je putovanje, a ne destinacija.” - Ben Sweetland

Hedonija i Eudaimonija

Još je Aristotel napravio podelu na dve vrste sreće: hedonija i eudaimonija. Hedonička sreća kao derivat zadovoljstva. Uključuje brigu o sebi, zadovoljavanje sopstvenih potreba, ispunjenje želja, osećanje radosti i zadovoljstva. Eudaimonija kao davanje smisla životu i onome što nas ispunjava, odnosno ispunjenje svrhe postojanja. Uključuje i brigu o drugima i zadovoljenje društvenih potreba kroz poštovanje moralnih normi i praktikovanje sopstvene svrhe. Eudoimonija se smatra pod stanje, pre nego osećanje čoveka. Danas se u psihologiji ova Aristotelova podela može svrstati pod jednostavno zadovoljstvo i svrhu. Tome još možemo pridodati i treću vrstu sreće- a to je povezivanje sa drugima.

Zašto su ljudi češće nesrećni, nego srećni?

U ljudskoj je prirodi da stalno težimo nečemu, da idemo ka svojim ciljevima i idealima. Razume se, u domenu trajanja jednog prosečnog života, čovek ne pronalazi mogućnost za ostvarenje baš svih ciljeva. Samim tim dolazi se do izvesne redukcije ciljeva. Takođe, ukoliko se osoba preterano investira u samo jedan dati cilj (posao) može da se desi da doživi izvestan neuspeh. Tada može doći do dekompenzacije ličnosti i osećaja manje vrednosti.

Činjenica je da je sreća kao i svako drugo osećanje prolazno i da se prirodno smenjuje sa drugim osećanjima. To nas ne čini nesrećnim, već ljudima. Treba znati da potpuna sreća može trajati samo određeno vreme, kao rezultat harmonične ravnoteže unutrašnjih želja i spoljašnje stvarnosti. Sa druge strane, postoje ljudi koji ne osećaju sreću iako dožive određeni uspeh ili ostvare svoj cilj. To se dešava kada su uverenje da to nisu zaslužili (sindrom varalice) i da se to desilo pukom srećom, te da sa tim ne mogu da budu zadovoljni.

Da li su srećni ljudi “glupi”? 

Među ljudima postoji stereotip koji kaže da su srećni ljudi: glupi, odnosno nedovoljno inteligentni da uvide društvene probleme, naivni jer su optimistični i/ili površni jer se zadovoljavaju sitnicama.  Ali za ovo postoje naučna istraživanja koja dokazuju obrnuto. Srećni ljudi su uspešniji u poslu i školi, imaju bolje međuljudske odnose, zdraviju komunikaciju, pa i da žive duže. Čak postoji i pozitivna korelacija dva faktora inteligencije i životnog zadovoljstva.

Međutim postoji trenutaka kada na primer “srećna osoba” želi da razveseli “tužnu osobu” koja je primila tužnu vest. Veselje u datom trenutku nije najpoželjnije, ali to “srećnu osobu” ne čini glupom i površnom, već samo neempatičnom i bezosećajnom prema datom trenutku.

Da li je sreća “luksuz” u tragičnom svetu? 

Čini se da je čovečanstvo okrenuto rešavanju problema, da se stresovi svakodnevno umnožavaju i da je sreća luksuz modernog doba. Nekada su i veliki filozofi sveta zagovarali su ideju o tragičnosti života. Umiremo i rađamo se, između je brutalnost sveta sa kojom treba živeti. Tragičan pogled na svet daje iluzornu zonu komfora osobi koja ne želi da se razočara, verujući da je to čini mudrom. U mnogim religijama se kao nagradu za patnju i pravednost duše odlazi u raj- gde se može biti večno srećan. Obećana sreća se pronalazi i u totalitarnim ideologijama. Tamo se za cilj nalazi utopija, ali se tek nakon patnje i skromnosti dolazi do društvenog razvoja.

Da li sreća dolazi spolja?

Većina ljudi očekuje da sreća dolazi spolja, odnosno da neko drugi donosi sreću. Istina je da je svaka osoba odgovorna za svoju sreću. Pasivnim čekanjem da nas druga osoba usreći odbijamo autonomiju i odgovornost za sebe i svoja osećanja. Tako ponavljamo infantilne obrasce odnošenja prema ljudima. Kao malo dete koje čeka da njegove potrebe zadovolje roditelji. Ukoliko potrebe budu zadovoljene, osoba je srećna, ukoliko nisu zadovoljene, ona pojačava svoje nezadovoljstvo, kako bi druga osoba što pre “donela” taj osećaj sreće-  “Ako se ponašaš tako i tako ja ću biti srećan, ako se ne ponašaš tako i tako ja ću biti nesrećan!”. Ovaj vid manipulacije je nesvestan, te su osećanja sreće i nesreće u ovom primeru stvarna. Ukoliko se stanje nezadovoljstva prolongira osoba može osećati snažno frustraciono osećanje i odbačenost, te može osobu kazniti. Primer takve manipulacije može biti: “Pošto sam ja sada nesrećan, nateraću te da ti budeš još nesrećniji!”.

Filozofi o sreći

Demokrit tvrdi da sreća leži u čovekovoj želji za spoznajom, ali se održava harmoničnim životom (pre svega umerenošću i suzdržanošću). 

Epikur veruje da je sreća, zajedno sa spokojstvom, životni ideal. Da treba da se klonimo bola. Da težimo trajnim i neprolaznim zadovoljstvima zasnovanim na razumu, a ne kratkotrajnim, telesnim i materijalnim.

Džon Stjuart Mil tvrdi da svako treba da bude slobodan da sam traži svoju sreću, bez ometanja drugih u potrazi za istom.

Baruh Spinoza navodi da se sreća dostiže preko duboke moralnosti, jer to čoveka dovodi da povezanosti sa izvorom prirode, samim tim spoznaje istinu i najviše dobro.

Imanuel Kant ističe da svako treba da uloži lični trud ka sopstvenoj sreći, te da ona nije Božja volja.

woman, sky, sunlight

Zadovoljstvo

Na svet dolazimo sa 4 primarne emocije- zadovoljstvo, ljutnja, gađenje i iznenađenje. Većina teoretičara koji su se bavili psihologijom i razvojnim fazama navode da je zadovoljstvo, odnosno zadovoljenje potreba najvažnije za razvoj ličnosti. Potrebe su ono bez čega ne možemo: hrana, voda, fiziološke potrebe, odevanje, zaklon….  Još u najranijem detinjstvu važno je uspostaviti zdrav odnos između potrebe i zadovoljenja potrebe. Stoga, zadovoljna je ona osoba koja je u stanju da zadovolji svoje potrebe i neke želje. Takođe za osobu je važno i da zna da je u mogućnosti da to radi u kontinuitetu.

“Čovek koji više nije dete, ne može osetiti više nikakvo zadovoljstvo u životu.” - Charlie Chaplin
 

Dovoljno za…

Sama reč zadovoljstvo sastavljena je od “do-voljno” i “za”, što znači da osoba oseća zadovoljstvo kada je potreba zadovoljena ili želja ostvarena toliko da bude dovoljno za uklanjanje neprijatnog osećanja koje je prouzrokovalo neispunjavanje istih.

Svrha zadovoljstva je da osobu nagradi prijatnim osećanjem za ponašanje koje je dovelo do ostvarenje želje. Samim tim to dalje utiče da se to ponašanje razvije i učvrsti. Zadovoljstvo je kvantitativno različito od osećaja sreće. Razlog tome je što je za zadovoljstvo potrebno da ostvarimo neku želju, a za osećaj sreće neku od najvažnijih želja. Te je sreća veoma intenzivno zadovljstvo.

Ukoliko je osoba zadovoljna sobom ili nekim svojim ponašanjem koje je dovelo do zadovoljenja želje, osoba se može osetiti samozadovoljnom. Često se mogu pomešati prijatnost i zadovoljstvo, iako je zadovoljstvo dugotrajnije. Razlika je u tome što je prijatnost posledica telesnog reagovanja na spoljašnje i unutrašnje draži, a zadovoljstvo je posledica psihičkog reagovanja.

“Glavni cilj edukacije jeste da nauči mlade da traže zadovoljstvo u pravim stvarima” Plato 

Pozitivna psihologija

Pozitivna psihologija je naučna studija o tome šta je dobro u životu, od početka do kraja, sa svim što je između. Pošto život čine i dobri i loši događaji, ona ne negira loše. Pozitivna psihologija se koncentriše oko onoga zbog čega vredi živeti. 

Iako se smatra da pozitivna psihologija postoji od davnina, Martin Selidžmen se smatra začetnikom ovog polja. Naime, on je uočio da su se nakon II svetskog rata ljudi, pa i nauka fokusirali na probleme ljudi i na to kako da ih reše.   Na ljude je gledano kao na krhka i oštećena bića, žrtve zlokobnog okruženja ili loše genetike. Heroje su nazivali preživelima, a međusobom se identifikovali kao žrtve i potpuno negirajući sopstvenu vrednost. 

Pozitivna psihologija tada pokušava da uspostavi balans, fokusirajući se na snage i na slabosti čoveka, zalagajući se na građenju kvalitetnog života, kao i na oporavku oštećenih, podjednako fokusirano na zdrave, kao i na ugrožene ljude.

Najosnovnija pretpostavka pozitivne psihologije zasniva se na ljudskom blagostanju i zadovoljstvu i da su ta osećanja podjednako važna i autentična kao i bolesti, stresovi i tuga- ne stavljajući ni jedno osećanje kao sekundarno.

smiley, emoticon, anger-2979107.jpg

Toksična pozitivnost

Danas, nakon popularizacije pozitivne psihologije, došlo je do zloupotrebe ove naučne studije. Pretpostavlja se da se pozitivna psihologija bavi samo time kako da se bude srećan, izjednačavajući je sa površinskom i plastičnom srećom. Takođe, često možemo videti natpise “Samo pozitivne emocije!” ili “Stavi osmeh na lice! ” (pa i popularni smajli fejs koji se zloupotrebljava na društvenim mrežama) kako menjaju bazičnu premisu pozitivne psihologije, negirajući postojanje drugih emocija koje nisu prijatne. Fokusirano je na konstantnom osećaju iracionalne euforije kako bi se dugotrajno zadržalo i ostvarilo osećanje sreće u životu.

Naravno, sreća i zadovoljstvo jesu centralne teme pozitivne psihologije, ali je to mnogo kompleksnije nego “samo pozitivno”. Čini se da je modernizovana pozitivna psihologija uzela maha i da se pogrešno tumači, te da je u redu negiranje i poništavanje neprijatnih emocija. Ali sve te emocije nas čine ljudima. Zatrpavanje i prijatnih i neprijatnih emocija bilo bi pogrešno i može negativno uticati na ličnost. Negiranjem svojih emocija- negiramo sebe. Ranjivi smo i to je okej! Nešto nas je uznemirilo i to je deo nas. Važno je da ih kao takve upoznamo. Što ih pre pustimo i prihvatimo da budu deo nas, pre će proći i doći će do balansa.

Sa ovim se vraćamo na sami početak…

Kao što su sreća i ostale prijatne emocije prolazne, tako su i neprijatne. One se konstantno smenjuju. I treba ih pustiti da se smenjuju. Nemojte se plašiti emocija, jer njihovo izbegavanje i poništavanje može ostaviti nekada veoma duboke posledice. Može ostaviti rupu tamo gde je ostala neproživljena emocija. Može ostaviti kamen ili teret na koji se možemo svaki dan spoticati. Zatrpavanje sopstvenog bića emocijama koje više nemaju kud, može voditi samo do eksplozije– koja će biti neuvremenjena, neadekvatna i definitivno prenaglašena.

Stoga ukoliko vam je potrebno da upoznate svoje emocije i da ih prihvatite kao svoje, svoj termin možete zakazati OVDE.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Call Now ButtonViber, WhatsApp, SMS, poziv